Dok sam živela sa mojima, i bila luda klinka u srednjoj školi, a i kasnije kao student, obožavala sam da pečem palačinke. Tada, u to vreme nije bilo ovih teflonskih i keramičkih tiganja. Ok, teflonskih možda jeste, ali su ih imali samo oni sa dubokim džepom i restoranske kuhinje. Mi? Mi smo imali stari, tučani tiganj. Crn toliko da mu je originalnalna boja bila neprepoznatljiva. Malo potklobučen sa jedne strane. Dršku je tata pričvrstio toliko puta da ne bih mogla da se setim tačnog broja. I bio je dubok, dovoljno da si u njemu mogao pržiti prženice ili mekike. Taj tiganj je koriščen za sve od jaja, do podgrevanja musake, već pomenutih prženica i mekika. Ali po čemu ga se ja sećam? Pa naravno, po palačinkama!
Na njemu sam naučila da pečem palačinke. Iako je bio dubok, na njemu sam prvi put uspela da prevrnem palačinku u vazduhu a da ne padne na pod. Sećam se da sam počela da cičim od sreće, moji su dotrčali iz sobe da vide šta se desilo, bili su ubeđeni da sam se opekla. Inače, moji su voleli da “kradu” palačinke sa tanjira dok se još uvek peku. Terala sam ih iz kuhinje, “lupala” kutlačom po ruci, pa bi otišla u špajz da nešto donesem, kad je već neko tu da pripazi na palačinke. Naravno zadržim se u špajzu dovoljno da se vruća palačika smaže, čovek bi pomislio da nam je špajz bio veličine hangara koliko sam često išla tamo i dugo tražila stvari po njemu. Moja sestra je redovno dovodila društvo iz škole da proba “najbolje palačinke u Beogradu”, u tom periodu pekla sam ih svaki dan, mesecima.
Vremena su se menjala, teflonski tiganji su se pojavili u radnjama, pa im je i cena postala dostupna. Mama je lagano sve tiganje u kući zamenila novim tiganjima, ja sam se još uvek borila za, sad već “moj”, tučani tiganj. Izgubila sam bitku, jednog dana je i on zamenjen novim, blistavim “tefloncem” sa “no stick” površinom, pravljenim samo za palačinke. Prestala sam da pečem palačinke često…
Svaki put kad bih sipala ulje, palačinke bi bile masne. Naš stari tiganj si morao bogato da zaliješ uljem kako se palačinka ne bi zalepila o izgrebanu površinu, a ni jedna palačinka ne bi bila masna. Palačinke više nisu bile tanke kao “flis papir”. Prva palačinka se ne bi “zgužvala”, nije bilo one prve, najslađe palačinke koju pojedeš posutu šećerom, onako vrelu, srčući vazduh i prebacujući je iz ruke u ruku. Ni palačinke nisu imale isti ukus, iako je recept ostao isti. I dan danas verujem da je taj ukus poticao od tog tiganja.
I danas imam jedan takav “no stick, samo za palačinke” tiganj. I stvarno, palačinke se ne lepe za njega. Ne “lepi” se ni on za srce. Zašto sam se baš večeras setila tog našeg starog tučanog tiganja? Možda zato što sam prvi put posle dugog niza godina napravila više od 10 palačiniki. I sigurna sam da ni ove neće imati “taj ukus” koji su imale one nekadašnje.
Prijatno!
P.S.: Slike, sve sem poslednje, nisu moje – skinula sam ih sa neta 😉
Our volunteers where ready too
Sulless 
