Jesenja idila

Odavno smo zakoračili u jesen. Zima nam lagano kucka na vrata, kalendarski, ali tek sada imamo one prave jesenje dane sa vatrometom boja i prohladnim sunčanim danim u kojima izmaglica leluja nad tlom do podnevnih sati. Volim jesen, i proleće, baš zbog te igre boja.

Ipak…ovaj period je kod nas popularniji po slavama nego po lepoti prirode oko nas, koju ruku na srce u gradu teško da možemo i da primetimo jer je ima samo u tragovima. Slave su dobar “izgovor” da vidimo sa ljudima koji su nam dragi a koje zbog obaveza i životne trke ne viđamo toliko često. Ali, slave su istovremeno i tip proslave za koji se pazi na svoje odevanje. Nakit, naravno, takođe mora biti pristojan i odgovarajući.

Inspirisana jesenjim toplim bojama i potrebom za nekim komadom “ozbiljnijeg” nakita izdvojila sam malo vremena za jedan projekat. Izlet u nepoznato, takoreći. I ovo je  rezultat tog mog projekta.

Moram da priznam da se do sad nisam bavila izradom nakita sa cvećem tako da je ovo za mene bio izazov. I, ako ćemo iskreno, napravila sam po koju greškicu usput. Ali mi se finalni proizvod jako dopada.

Izrada samih minđuša nije teška i šemica je krajnje jednostavna

Kao i sama šema za lančić ogrlice ali je cvet bio malo zahtevniji. Lako ga je isheklati….mnogo već teže, za nekoga bez iskustva, doterati da izgleda kako treba. Punoću čašice sam postigla “punjenjem” od vate. Umesto prašnica sam stavila veliku perlu od češkog kristala (i to je bila moja prva veća greška, jer je češki kristal težak). Pa opet… i pored toga dopada mi se ono što sam postigla

A nadam se da se dopada i vama drage moje 🙂

Advertisements

Dolazi vreme poklona :)

Oktobar je za mene mesec u kome osiromašim beskompromisno, razlog su – rođendani :D.

Ove godine sam se odlučila da jednoj drugarici poklonim nešto lepo, romantično, pomalo detinjasto i pre svega nežno. I ona je sama po sebi takva. NMa kraju sam se odlučila za meliranu baby blue i belu vunicu i mustru koja me je oduvek privlačila ali sam se bojala da se sa njom oprobam jer mi je delovala komplikovano.

Skinula sam šemu sa neta, uzela heklicu i počela da se nadam da ću uspeti. I JESAM USPELA!!! Ja sam više nego zadovoljna svojim ručnim radom. Napravila sam joj jesenji šačić. I prosto moram da ovu svoju, najnoviju rukotvorinu podelim sa vama 🙂

Ovo je izgled šalčića. Dužina mu je oko 1,8m i za to mi je bilo potrebno oko 150g vune.

Evo još malo sličica :}

I za kraj malo delja 😀

Pa, drage moje dame…kako vam se dopada mustra? Mene je oduševila. Trenutno sam u projektu zvanom “izlet u nepoznato” ili u prevodu ” pravim sebi bluzu” ali razmišljam se da sebi napravim nešto slično čim završim bluzici :).

Živeti ili preživeti – pitanje je sad?

Dugo nisam pisala ovde, za to postoje dva razloga…prvi je što je ovaj blog uglavnom posvećen mojim ručnim radovima, koje nisam zapostavila ali za koje (na moju žalost) imam sve manje i manje vremena. Drugi razlog je što sam ostvarila svoj dvogodišnji san (od kako sam se našla na birou rada kao nezaposlena) i zaposlila se.

Predhodni posao koji sam radila je bio vremenski veoma zahtevan, naporan ali ispunjavajući…radila sam ga zadovoljstvom i razvijala se u poslovnoj sferi i kao ličnost. Imala sam utisak da radim nešto korisno. A ako želim da budem potpuno iskrena i novčana kompenzacija za moj rad je bila pristojna. Pre dve godine postala sam sa mnogima tehnološki višak zbog posledica krize.

Posle 2 godine upornog traženja posla, napokon sam se zaposlila. Prvih dana sam bila presrećna iako je posao koji sam našla daleko ispod mojih sposobnosti ili kvalifikacija. Radim za mnogo manje para, ali sam sebi govorila da je redovan mesečni prihod dobrodošla promena. A onda sam se suočila sa realnošću.

Posao koji radim je stresan, to sam znala i kad sam se prijavljivala. Ali, sve češće uhvatim sebe kako plačem pred polazak na posao, kući se vraćam sa migrenoznim glavoboljama (od kojih nikad nisam patila), dnevno zgutam 2-3 pilulice persena da preguram dan. Pri tom konstantno radim honorarne posliće sa strane kako bih pokrila sva mesečna plaćanja i hranu (pored plate). I počinjem da se pitam – da li je bolje živeti tako ili biti nezaposlen?

Pokušavam da racionalizujem situaciju, prijavljena sam, teče mi staž, sigurna sam da mesečno imam barem određenu sumu novca koja neće izostati. Sa druge strane, želudac ne prestaje boli (tako je bilo i dok sam bila nezaposlena), sada sam mnogo premorenija jer svo slobodno vreme provodim u dodatnom snalaženju za novac, roditelji i dalje “utrče” da mi pomognu sa plaćanjem računa…samo je nivo stresa mnogo veći. A ja sve više počinjem da se osećam očajno i kao potpuni promašaj.

Da stvar bude zabavnija…, još uvek otplaćujem kredit za školarinu koju sam sama sebi plaćala dok sam studirala. Imam tu diplomu koja mi, očito, ništa ne znači ako nemam vezu. I pitam se da li bi bilo bolje da se uopšte nisam školovala?

Termin “živeti” mi je sve manje poznat – ne živim, životarim. A “preživeti” – da li je to uopšte i moguće?